Jean-Gabriel Périot

Počeo sam da pravim filmove početkom 2000. godine i čim sam počeo odlučio sam da stvaram filmove koji su, recimo, „na ivici", koji su uvek između dokumentarnog, igranog, eksperimentalnog, animiranog filma... Kao deo publike, tj. kao deo populacije koja je zainteresovana za kinematografiju, uvek sam bio zbunjen našom sposobnošću, našom potrebom da konstantno razmišljamo i da o filmovima govorimo u okvirima, kutijama. Ne razumem baš te kutije i granice unutar svake kutije, ili, da kažemo jasnije, granice između dokumentarnog, igranog, eksperimentalog, animiranog filma itd., itd... A postoje čak i kutije unutar kutija. Ja baš ne volim granice, niti da sve stavljam u kutije. Ako gledate Marvelov film, to je svakako igrani film. Jasno je. Ali, na kraju krajeva, meni to baš ništa ne znači, takve etikete nikad nisu efikasne.

Od samih pocetka kinematografije nikada ništa nije bilo sasvim jasno. Ako pogledate neke filmove braće Limijer, Meljesove i Edisonove fimove ili avangardne radove iz 20-ih godina XX veka, već možete da vidite da je tendencija u ranoj istoriji kinematografije bila mesanje granica. Na primer, bilo je normalno da se snimaju dokumentarni filmovi koji su „iscenirani", ili da se prave igrani filmovi koji su snimljeni kao dokumentarac ili koji su bili gotovo eksperimentalni. Ali od filmske industrije do potpuno umetničkih scena ljudi vole da razdvajaju filmove po žanrovima. Čak i filmski stvaraoci to rade i predstavljaju se na takav način. Ne znam da li postoji neka vrsta nesvesnog plana da se zauzme i zadrži neka pozicija, i da se isprovocira sukob ili svada sa drugim filmskim stvaraocima sa drugih pozicija... Da bi se reklo: „Oh, ti nisi eksperimentalni stvaralac, ti praviš dokumentarne filmove". Ili: „Ja se bavim video umetnošću, a vi tražite eksperimentalne filmove". Za mene to nije baš zanimljiva tema niti Zelim da slusam takve rasprave...

Sigurno je pitanje narativnih i tehničkih strana istorije kinematografije važno kada počnete da razmišljate o tome sta jeste ili šta je bila video umetnost. Pre video umetnosti, 60-ih, sve je bilo u filmskoj laboratoriji, u celuloidu. Nije bilo drugog načina da se snimaju filmovi. Ali već tada je bilo judi koji su pravili eksperimentalne filmove, skoro od samih pocetka kinematografije, a 60-ih godina eksperimentalna scena je postala veoma važna. Kada se pojavio video, neki umetnici, bez obzira na to da li su dolazili iz esperimentalnog filma ili su pripadali polju savremene umetnosti, samo su uzeli novu tehniku i počeli da je koriste. Počeli su da se igraju i snimaju filmove sa tim alatom. To je bilo novo i ono što je zaista odvajalo ono što se nazivalo video umetnošću od drugih vrsta filmova bila je jednostavno tehnika prikazivanja. Decenijama je jednostavno bilo nemoguće prikazivati video filmove u regularnim bioskopima. Oni su bili opremijeni samo za filmske kopije. Zbog toga su video umetnici počeli da stvaraju sopstvene prostore za prikazivanje filmova, festivale, projekcione sale, koristili su muzeje. Navodna opozicija između onoga sta je bila video umetnost i onoga što bismo šire mogli nazvati „eksperimentalnom kinematografijom" nestala je početkom 2000. godine sa mogućnošću korišćenja video projektora u pravim bioskopima. To je omogućilo nekim festivalima koji su prikazivali filmove samo na filmskoj traci da integrišu u svoju selekciju i video art ostvarenja, ili barem filmove napravijene pomoću videa (bez obzira na njihov žanr). Navodne razlike u tome šta je video umetnost i šta su druge vrste eksperimentalnog filma tada su skoro nestale. Danas je spektar filmova koji ne pripadaju odredenom žanru (posebno igranom, ali i dokumentarnom filmu) siri nego ikad. Uvek smo mogli da vidimo filmove koje bismo mogli smatrati „eksperimentalnim", ali na pitanje kako definisati „eksperimentalni film" ili „video umetnost" kao žanr je zaista komplikovano odgovoriti. Kada je reč o mom vlastitom radu, ja nikada ne vodim računa o tome kakve filmove radim. Većina mojih filmova je zaista „na ivici". Oni bi se mogli definisati na različite načine, a prepuštam publici da odluči koju etiketu zeli da stavi na svaki moj film posebno, ili na moj rad uopšte. I dalje mi se ne svidaju sve te definicije, to mi je, kao filmskom stvaraocu, potpuno besmisleno.

Ali, ćim ne radite ono što se od vas očekuje, ljudi vas ponekad mogu naterati da pomislite da ono što radite nije u redu. Redovno vas ostavljaju po strani kada niste potpuno tihi. A to je pravilo i u kinematografiji. Čak je i ovaj mit o tome kakvi su filmovi „normalni" samo mit. Od početka kinematografije uvek su postojali filmovi koji su istraživali različite forme. Film je uvek bio dve stvari u isto vreme ili su postojala dva dela u onome što mi razumemo da je kinematografija. Uvek je postojao komercijalni način, onaj koji je tražio da se snimaju ostvarenja za publiku. I uvek je postojala neka vrsta „umetničkog filma", tj. neke opcije da se umetnički promišlja film... Oni koji su radili na prvi način su uvek poricali, i još uvek to rade, druge mogućnosti filma, a čak su i prećutkivali istoriju kinematografije u svojoj slozenosti. Za mene to zapravo nije problem. Ako to uporedimo, na primer, sa izdavaštvom, mnoga dela koja se štampaju su samo formatirana za publiku, uspešna su, ali se za vrlo kratko vreme zaborave. Sasvim suprotno, neki pesnici ili inventivni romanopisci prodaju vrlo malo knjiga po objavijivanju, ali one ostaju u istoriji književnošti. I što je još važnije, oni elaboriraju ono što mi definišemo kao književnost. Ista je stvar i sa filmom. A za razliku od pisanja, snimanje filmova je skupo i moramo se baviti produkcijom, vremenom i novcem. To nas rad nekomercijalnih filmskih stvaralaca čini daleko komplikovanijim.

Videomedeja : Četvrtveka pd videa do transformacija medija
Ivana Sremčević, Srdan Radaković
2014